Рељеф
Рељеф представљају облици Земљине површи који су настали и непрекидно се мењају под дејством унутрашњих и спољашњих сила. Односно, свеукупност облика који карактеришу једну област чини рељеф те области.
Површ Земље, тј. површ рељефа представља граничну површ три различите средине: чврсте (литосфера), течне (хидросфера) и гасовите (атмосфера). Због тога што представља површ контакта три различите средине, рељеф мора бити резултат дејства антагонистичких сила сваке од тих средина. Стога дејство сила представља један од врло битних фактора у образовању рељефа.
Осим силе, за настанак рељефа потребан је и материјал на који ће деловати силе. Под материјалом се подразумевастенска маса, одређене геолошке грађе. Од својстава те стенске масе, зависиће карактеристике рељефа.
Ефекти деловања једне силе на стенску масу одређене геолошке грађе зависе од дужине трајања њеног дејства. Због тога је трећи битан фактор, који одређује карактеристике рељефа, време.
Специфичности рељефа у целини и својства појединачних облика који чине тај рељеф зависе, дакле, од три геоморфолошка чиниоца: од дејства скупа сила, од геолошке грађе стенске масе на коју делују силе, и од дужине трајања дејства сила на стенску масу.
Стене и фосили
Стена је скуп сачињен од једног или више минерала одређеног хемијског састава и одређене структуре. Испитивањем свих врста стена које граде Земљину коруустановљено је да се у стенама налази само 100-150 врста минерала који их граде, иако је утврђено постојање преко 3000 врста природних минерала на Земљи.
Наука која се бави изучавањем стена назива се петрологија. Наука која се бави описивањем стена назива се петрографија.
Дробљењем (ситњењем) стене добија се камење и прашина. До дробљења може доћи утицајем временских прилика, ерозијом или вештачким путем — експлозивом или машинама.
Стене се према броју минерала деле на:
- мономинералне, које су изграђене само од једног минерала и
- полиминералне, које су изграђене од неколико минералних врста.
Према начину постанка, деле се на:
- магматске
- дубинске (гранит, сијенит, диорит, габро, перидотит)
- изливне (риолит, трахит, дацит, андезит, базалт)
- жичне
- седиментне
- кластичне (бреча, конгломерат, пешчар, алевролит, глина)
- хемијске (кречњак, доломит, бигар)
- органогене (кречњак, креда, рожнац)
- метаморфне
- регионално метаморфне (мермер, кварцит, шкриљац, гнајс)
- катакластичне
- контактно метаморфне
- аутометаморфне
Unutrašnja Građa zemlje
Унутрашњост Земље, као и код сличних терестричких планета, подељена је хемијски на слојеве. Земља се састоји од спољнесиликатне чврсте коре, веома вискозног мантла, спољашњег језгра које је мање вискозно од мантла, и чврстог унутрашњег језгра. Многе од стена које данас изграђују Земљину кору настале су пре мање од 100 милиона (108) година; ипак најстарији познати минерал је стар 4.4 милијарди (4.4 109) година, што указује да је Земља, бар толико времена, морала имати чврсту кору.[1]
Већи део сазнања о Земљиној унутрашњости потиче од посредних доказа. Земљина сила која се испољава услед гравитације представља меру њене масе. Након мерења и одређивања запремине, а знајући њену масу, било је могуће одредити њену густину. Астрономи су такође спровели слична планетска мерења. Израчунавање масе и запремине површинских стенских маса и водених тела омогућава процену масе, запремине и густине стена на површини. Преостала маса, која није од атмосфере, окена, и површинских стенских маса мора се налазити у дубљим деловима Земље.
Вулкан представља отвор (или руптуру) у Земљиној кори, кроз који истопљена стенска маса (лава), пепео и гасови бивају истиснути на површину, где се хладе и таложе. Реч вулкан потиче од острва Вулкано у Тиренском мору, a наука која се бави изучавањем вулкана назива се вулканологија. Са становишта одређивања географског положаја и описом вулкана као морфолошки насталих облика након вулканских ерупција, без претензија улажења у сам процес настанка и његовог објашњења, вулканима се бави географија.
Вулкани
Вулкан представља отвор (или руптуру) у Земљиној кори, кроз који истопљена стенска маса (лава), пепео и гасови бивају истиснути на површину, где се хладе и таложе. Реч вулкан потиче од острва Вулкано у Тиренском мору, a наука која се бави изучавањем вулкана назива се вулканологија. Са становишта одређивања географског положаја и описом вулкана као морфолошки насталих облика након вулканских ерупција, без претензија улажења у сам процес настанка и његовог објашњења, вулканима се бави географија.- Уколико су магме са садржајем силицијума (Si) већим од 63% ради се о киселим магмама. Овакве магме су најопасније јер имају велику вискозност и теже да заробе гасове који су присутни, ово даље изазива да магма избија под изузетно великим притисцима и долази до стварања стратовулкана. Последице овакве ерупције су катастрофалне. Стварају се пирокластични токови (овако настају стене игнимбрити), развијају се температуре до 1200°C услед којих ови токови прже све пред собом, а формирају слојеве који могу бити и неколико метара дебели. Вулкански пепео који се изнесе у атмосферу може прећи веома велике удаљености а његовом седиментацијом (таложењем) настају туфови.
- Уколико магма садржи од 52-63% силицијума (Si) лава је интермедијарна. Оваква лава се обично јавља изнад зона субдукције.
- Уколико магма садржи између 52% и 45% силицијума (Si) онда је базична лава. Ова лава (садржи повећани проценат магнезијума (Mg) и гвожђа (Fe)), је много мање вискозности од киселе магме, а вискозност зависи од температуре. Оваква лава обично има неколико честих појавних облика: pillow лава (изнад океанских рифтова), формира нову океанску и континенталну кору, и базалтни платои.
- Ређе се јављају магме са мање од 45% силицијума, а зову се ултрабазичне. Установљено је да се последња ерупција овакве магме одиграла током протерозоика.
